Čitajući reči ove milozvučne pesme, ne zaboravi da se baš između njenih redova šćućurio svemir, da bi ti te reči šapnuo. Baš kao što je meni poručio, želi i tebi da ukaže – da mora da zažmuri svaki put kada pogleda u tvom pravcu, svetlost što blješti s tvoga tela ne dostupa mu suprotno.
⁓
Nije daleko ona što na nebu sja
I što nas svojom čarolijom mami,
To je samo naš um što nam ne da
Da shvatimo krije li se nešto u tami.
Dok svako po svome putu ide
Gazeći tu neotkrivenu stazu,
Jedino ćemo se popeti do njene visine
Budemo li videli svetlo u prolazu.
Jedna po jedna se oblikuje i boji
Sve dok ne shvatimo da je već tu.
Pored nas uvek ona stoji,
Čujemo li melodiju njenu?
Može li se ona sa udaljenog neba
Spustiti i doći ka nama?
Ili je uhvatiti treba
Sa onim od čega je stvorena i ona sama?
⁓
Uhvativši zvezdu u sebi, uhvatićeš i mesto na nebu skrojenom samo za tvoje darove. Nije potrebno da se širiš da bi se uklopio. Potrebno je samo da blistaš da bi se stopio – sa svojom autentičnošću. A zvezdana prašina što se rasipa s krajeva tvojih kraka biće dovoljna da obeleži stazu drugim zveckastim pojavama svemira. Posipajući je odvažno, koristiš je svojstveno. Dok zvezda u tebi, na najrazboritije načine šapuće da je uvek tu, upletena s tvojim venama i okićena tvojim senama – njeno svetlo biće raspropstranjeno po svim spektrima ovozemaljskih površina onda kada budeš koristio blago u sebi, do tada ostaće usnulo i sneno. Nemoj gasiti ono što žarko želi da gori. Neka bridi, neka mori, dok ne razlučiš kada želiš da zasija jače.
Pokloni tvoji zaliće se u svetske vode. Onda kada ne daš pogled da ode, s svetlucavih nebeskih mora. Dalekosežniji darovi koje tvoje telo drži, ustremljeni su kad stanici primenjivosti, jer kuda drugde idu zvezde padalice, što imaju dar da zasene svačije oči. I u najmračnijoj noći, zrak svetlosti da se ne primeti neće moći. Obojiti tuđe vasione, dotaći tlo neznanih planeta, obavijati toplinom sve kutkove sveta.
I bezbroj puta kada protutnja kroz tvoje umno prostranstvo letelica misli što odjekuje neveselim tonom, anuliraj njene tragove što čini da sve zvuči monotono. Pretakaju ti se misli s jedne strane na drugu, jer vaga neminovni je instrument života s kojim ćeš se stalno zaplitati. Šta onda podozreva tvoj puls, s čime rezonira tvoja duša i koje melodije želiš da slušaš, stvoriće mlečni put kojim ćeš gaziti. Baršumastim koracima ka dizajniranim podvizima. Veruj da ćeš se snalaziti. U vatrene žeženozlatne dvorane zalaziti. Kad kad u predvorja života zakoračiti. Sve dok budeš zahvatio unikatnost što se zavija oko tebe, zaronio u dubine svoga zvezdalaštva znaćeš da blistaš nepokolebljivo. I od topline tog sjajila, krajnja stanica ne mogu biti ništavila. Od topline tog sjajila, dojmljivo kreiraju se nova gazišta. Životodavnim nitima ulivaju prvobitnu svežinu. Onda kada, snebljivo, vispreno, čvrsto, odvažno – uhvatiš zvezdu.
