Šta trpamo u džepove? Fragmente života.
Fragment (latinski fragmentum, prema frangere – lomiti):
1) odlomak, odlomljen, razbijen ili otkinut deo neke celine;
2) u umetnosti: deo književnog ili muzičkog dela, slike ili skulpture posmatran kao izdvojena celina;
3) ono što nije dovršeno, što nije kompletno.
Postoje određeni trenuci kreirani od strane četkice života i od strane četkice koje mi držimo u jednoj ruci, dok u drugoj držimo život, koje bi jednostavno želeli da strpamo u džep, kao da ćemo ih na taj način sačuvati od zaborava, od nestanka s ivica našeg uma. Ograditi ih ciglama naše moći pamćenja. Taj džep u kojem trpamo naše memorije, bio on uzak ili širok, znamo da neće moći da upotpunosti sačuva sve one naše trenutke s kojima želimo da se ne rastanemo. Trenutke prelivene medom i šlagom. Posute sitnim šećerom i prelivene slatkim sirupom života. Naši džepovi nisu dizajnirani da upiju tu slatkoću, te umrežene emocije nastale doživljajem. Fotografije, pisane reči i spomenari sinonimi su tome džepu.
Šta trpamo u džepove?
Fragmente života.
Kidamo, lomimo jedan deo iz simfonije života, ne bi li je uzeli za sebe. Tu jednu notu. Taj glas. Melodiju. Da li će ona isto zvučati i kada smo je prvi put čuli, u originalnoj izvedbi ili činimo kakofoniju tim našim nevinim delom krađe? Nota obvijena prirodnošću i spontanošću. Lagano vijoreći na krilima života pre nego li je mi pokušamo ukrasti za sebe. Kao da smo jednu zvezdu sa neba, koja tamo pripada, skinuli i strpali je u džep da tamo sija sama. Da, osvetleće mračnu unutrašnjost džepa i umiriće nas na blistavi trenutak, ali na duge blještave staze ne. Fragment života kreiran je da bude upravo to, jedan fragment, deo većeg dela, puzla jedne veće slagalice, reč jedne veće pesme i odlomak jedne grandiozne priče. Da li će taj deo, slagalica, pesma i priča biti ista bez tog fragmenta? Neće. A da li bi Život isto tako želeo da se vežemo i zakačimo za fragment istog tako da ne možemo više hodati jer nas puni džepovi sputavaju? Ogradivši jedan fragment života, ogradili smo sebe da dotaknemo sledeće koje dolaze, vijoreći na laganom vetru.
Šta za tebe predstavlja fragment života? Moj fragment života je___________.
Jedan momenat igre na ulici sa prijateljima, ljubav prema osobi koju ne možeš da zamisliš da je nemaš, pesma na radiju u kolima, pročitana reč urezana duboko u srcu, jedno “Dobro jutro” ili “Laku noć”, moment pre blica fotoaparata… Svi oni trenuci koji sutra postaju uspomena. Svi oni trenuci kojima ponekada želimo da se vratimo ili rado prepričavamo s osmehom na licu. Svi oni trenuci koji čine simfoniju života. Svi oni trenuci za koje se možemo tako lako vezati i zadržati na mestu. Za koje se pitamo, hoće li ih još biti, pa ih zato i trpamo u džepove.
A šta nam poručuje simfonija?
Da ona nikada nema kraja.
Nota za notom će se pojaviti. Sviraće i dalje. Neku novu pesmu. Neke nove harmonične zvuke violine i klavira. Hoćemo li ih čuti dok ih pokušavamo skupiti? U tome čuči igra te simfonije, da se fragmenti života najkvalitetnije osluškuju u sadašnjem trenutku. Sadašnji tren je livada bez kraja, kojom možeš da trčiš sa svojim fragmentima kroz slobodu i čistotu. U sadašnjem trenutku kreiraj svoj džep. Tada ćeš uvek moći da uživaš u fragmetima života bez trepeta da li imaš prostora za još, jer je džep sadašnjeg trenutka obavijen velom vere koja otvara vrata za sledeću melodiju, za sledeći fragment. Obasipani verom naredne melodije uleteće s laganim vihorom sve to tvoga uva, napraviti let oko tvoga srca i sesti na kratko u tvome umu. Potom će krenuti dalje. A u tom trenutku ti biraš da li ih zadržavaš ili praviš mesta za nove. Prazan džep ima najviše mesta. I čini da hodamo laganim koracima.
Fragment života je jedna njegova celina. Dozvolio nam je da ga zamrznemo u vremenu i vratimo mu se kroz fotografiju. Još čarobnije je to što nam je dozvolio da kroz otpuštanje svih doživljenih fragmenata ojačamo senzore za doživljavanje sledećih. U suprotnom otupićemo naša čula, naše emocije i mogućnosti da dotaknemo sledeće fragmente i upotpunosti ih osetimo, jer u sebi nosimo težinu momenta njihovog odlaska.
Fragment života je avanturista. Uvek dolazi i odlazi. Prelazi mnogobrojne aerodrome, plaže i destinacije, jer mu nije mesto da bude na jednome mestu. Nije mu mesto u tvome džepu. Zato ih moramo otpustiti. Sve te dirljive trenutke koje nam se zarežu u srcu, koliko god divne da zvuče te simfonije, znamo da su one namenjene samo za sadašnji trenutak. Samo za jedan deo vremena ne bi li upotpunile veću celinu. Jednim škljocem blica već nestaju.
Kako bi izgledalo jedno književno delo da pročitaš samo jednu njegovu stranu? Kako bi izgledalo jedno muzičko delo da odslušaš samo jednu njegovu notu? Nepotpuno. Neprirodno.
Fragmenti života njegovi su nepotpuni delovi koji ga čine celim.
Tvoji fragmenti su nepotpuni delovi iskustava koji te čine celokupnim.
Fragment je nešto što nije dovršeno, što nije kompletno, jer se kroz sliku života susrećemo s fragmentima sve dok nije vreme da se sastavi cela slika. Celo delo. Odsluša cela simfonija. Do tada, na krilima vremena sleću fragmenti života da nedovršenošću grade celinu.
Magično, jel da?
Na tebi je izbor, hoćeš li ih strpati u džep? Ili pak od njega stvoriti sadašnji tren?