Definicija:
U biologiji: "Mimikrija je sposobnost pojedinih organizama da stalno, ili povremeno, prilagođavaju svoj izgled sredini kako bi se smanjila ugroženost, opasnost po život i povećale mogućnosti opstanka".
U psihologiji: "Mimikrija je definisana kao nesvesna ili automatska imitacija gestova, ponašanja, izraza lica, govora i pokreta. Prilagođavanje društvenim prilikama, sredini, okolnostima i sl.; ponašanje pojedinca koji se predstavlja isti kao većinsko društveno okruženje (u verskom, etničkom ili socijalnom pogledu)".
Svesni smo da je planeta Zemlja dom mnogim živim bićima. Životinje, biljke i ljudi dele ovo nedokučivo prostranstvo na više različitih načina. Kako svako živo biće obitava na svojstven način, isto tako, deleći svoje stanište sa drugima neminovno je da dolazi do interakcije, do komunikacije pa tako i do prilagođavanja. Da li je poznato među granicama uma na koliko načina jedan život ima sposobnosti da se isprepliće sa drugim životom? Koliko stvari u prirodi možemo poistovetiti sa čovekom ili koliko stvari kod čoveka možemo da povežemo sa procesima u prirodi? Zajednički temelj čoveka i životinje jeste ponašanje, a jedan od vidova ponašanja koji se pronalazi i kod čoveka i kod životinja jeste mimikrija.
I kod čoveka a i kod životinje svrha upotrebe mimikrije jeste opstanak, dok je to u carstvu životinja izraženije usled stalnih opasnosti po život, u carstvu ljudi mimikrija se ispoljava na umereniji način, jer ne postoji izražena direktna pretnja, kroz imitaciju ponašanja radi opstanka u društvu.
Pošto je mimikrija jedna od čudesnih igračaka prirode, proces ispreplitanja života, smrti, zaštite i sopstva, navodi me na razmišljanje, ako se ona ispoljava nesvesno pod rukom prirode, da li se i u kojoj meri mimikrija koristi kao štit ili izgovor u tako umreženijem i složenijem prostoru kao što je to u okviru carstva ljudi?
„Svaka životinja pokušava da se sakrije od pogleda svojih neprijatelja kako bi sačuvala svoj život. Sigurnu i jednostavnu zaštitu obezbeđuju mnoga skrovišta u kojima se neke životinje skrivaju čitavog života. Dovoljno je da u šumi zavirimo pod parče krhke kore ili da na obali podignemo kamen pa da se uverimo koliko je različitih životinja ovde našlo sigurno utočište. Mnoge životinje grade svoja skloništa čiji su ulazi često vrlo dobro skriveni tako da se spolja ne mogu uočiti.“
Poznato je da su ljudi složenija živa bića usled sposobnosti da misle, pa tako u procesu mimikrije, da li svesno ili nesvesno biramo da prođemo granicu tog procesa onda kada je uključen, pored prilagođavanja i faktor dopadljivosti? Biramo li da menjamo naše ponašanje do granice u kojoj je neophodno da to i učinimo ili proširujemo proces prilagođavanja i usvajanja tuđeg ponašanja preko granica našeg sopstva, naših strasti, uverenja, misli?Postoji li situacija gde se u procesu mimikrije prevazilaze granice i ulazi u proces rušenja sopstvenih ideala i vrednosti, sa drugčijom namerom od one prvobitne – od opstanka?
Baš kao što mnoge životinje grade svoja skloništa čiji su ulazi često vrlo dobro skriveni tako da se spolja ne mogu uočiti i ljudi su skloni da veoma duboko uđu u svoja skloništa ne bi li sakrili pravu verziju njih. Onu za koju smatramo da neće naići na odborenje od društva, pa je zavlačimo u sklonište unutar nas i uzimamo štit u obliku mimikrije, ne da bi opstali u granicama našeg sopstva pa makar i naišli na neodobrenje, već da bi sada prilagodili sebe, svoje ponašanje prema onima koji isto tako imaju štit u svojim rukama i negde duboko unutar sebe sopstveno sklonište.
Imamo mogućnost da biramo u kakvom društvu želimo da opstanemo. Imamo mogućnost da biramo ka čemu se prilagođavamo u carstvu ljudi. Imamo mogućnost da postavimo granice.
Postoji razlog zbog čega je mimikrija stvorena i zbog čega je korisna, a baš kao sa svim ostalim u životu mera u kojoj raspolažemo njome ukazaće nam da li će se javiti koristi ili nedostaci. Balans, još jedna igračka života, temelj je rešenja i ovog pitanja. U kojoj meri ćemo biti deo procesa mimikrije odrediće kakvi ćemo nakon nje postati.
Imamo izbor o tome da li ćemo dozvoliti da naše skrovište bude stacište tuđine ili sopstvene topline.
Neminovno je da je promena sastavni deo života i da sa sobom iziskuje prilagođavanje. Ponekada ćemo se previše stegnuti, šćućuriti u sebe ne bi li utonuli žeđ za sigurnošću i upravo onda kada smo ranjivi, jer smo na uzdrmanom tlu, možemo lako posegnuti za usvajanjem tuđeg ponašanja, onog koji se kosi sa našim prvobitnim i ruši granice istog. Potrebna nam je dodatna energija, svest o sebi, izvajane i čvrste vrednosti ne bi li, onda kada gazimo po nepoznatom, ostavili naš unutrašnji svet netaknutim usled spoljašnjih potresa. Ne bi li se prilagodili spoljašnjosti zarad čuvanja unutrašnjosti. Ne bi li se stopili sa širinom kako bi sačuvali dubinu.
„Mnogi stanovnici mora, na primer, morski pauci, doslovno se maskiraju pričvršćujući komade morske trave i morske mahovine na kukaste trnove svoga tela. Ovakvo pokretno busenje morske trave nikako ne odaje izgled životinje. Isto tako su jednostavne i efektne zaštitne boje na koje vrlo često nailazimo. Mlade foke koje nekoliko nedelja leže na ledu zato što još ne umeju da plivaju, imaju, na primer, snežnobelo krzno. I mnoge polarne životinje dobijaju zimi belu krznenu ili pernatu odeću koja ih čini skoro neprimetnim. Mnoge ptice koje grade gnezda na tlu polažu jaja koja su zbog zaštitne boje skoro neprimetna čak i ako stojimo u neposrednoj blizini gnezda.“
Kada se stopimo sa sredinom, u okvirima ljudskih stvaralaštva, lako sebi dajemo mogućnost da budemo nevidljivi i onda kada ne postoji ikakva opasnost za to. Hodajući bezazleno i automatski stazom života sebe činimo nevidljivim, ne zato što smo u opasnosti, već zato što smo navikli. Navikli smo nesvesno da pobegnemo u sebe i našu ličnost stopimo sa spoljašnjošću. Da naše boje zadržimo za sebe, a da sivilo poguramo napred, ka van. Da li tada koristimo mimikriju da bi pobegli od opasnosti ili da bi pobegli od sebe? Da bi zaštitili sebe ili da bi se prilagodili sredini mnoštva? Da bi zaštiti život ili ugasili isti?
Mimikrija je tu, jer nam je potrebna u određenoj meri, u određenim situacijama. Kada želimo da postignemo određeni cilj, pratićemo korake uspešnih ljudi. Kada se deca igraju, imitiraće druge, a po najviše roditelje. Dvoje ljudi u konverzaciji, nakon određenog vremena počeće da oponašaju jedno drugo. Dolaskom u novu sredinu, usvajamo prisutnu kulturu, jezik i običaje. Mimikrija nam služi dok se ne poistovetimo u onoj meri u kojoj je potrebno da dok menjamo sebe, ne izgubimo sebe.
Pa onda, imajmo na umu prvobitnu nameru mimikrije u postojanim carstvima naše planete – opstati zarad ostati.
S odsjajem, Katarina
Izvori: Priroda poznata i nepoznata – dr Karl Erih Grebner, vikipedija.